среда, 23. август 2017.

Протојереј-ставрофор др Радован Биговић: Витез Цркве – посредник Јеванђеља / ... τοῖς πᾶσιν γέγονα πάντα, ἵνα πάντως τινὰς σώσω (1Κορ 9, 22)

Има ли изненадне смрти? Нема – ако смо хришћани. Оно што изненађује јесте да смо још увек у животу. Па опет, ако смо само људи – рањиви, конач- ни и управо стога загледани у бесконачно, с надом на подршку упркос уми- рању и смрти – онда је свака смрт ближњих, ипак – изненађујући шок, не- избежан клецај услед магновеног самопризнања да се „собом“ не можемо и никад нећемо одржати. Одлазак оца Радована Биговића, међутим, више је од потресајућег шока. Није нас вест о његовој смрти уздрмала само стога што нас је ненаметљивом људском топлином и пословичном срдачношћу навикао да се осећамо вољеним, прихваћеним и потребним – као његова браћа и сестре у Христу којег је узорито представљао својим свештеничким служењем Цркви и народу. 

Смрт оца Радована, више од тога, узвела је у нашу свест чињеницу да смо, и овог пута, једног великог човека подразуме- вали. Сматрали смо да су његове врлине, подвизи и доприноси Цркви, срп- 4–8 УДК: 27-1:82-193.6 5 Протојереј ставрофор Професор др радован Биговић: витез Цркве – Посредник јеванђеља ском народу и друштву нешто готово природно, дато и – лако. То што смо оца Радована подразумевали, држећи да је његово деловање нама у при- лог нешто лако, учинак је његове целоживотне борбе (борбе да и ту борбу сакрије као такву). Дакле то је учинак нечег до чега се не долази лако и што се задобија – тешко, уз само њему знана подвижна напрезања Бога и људи Христових ради. Према томе, осим шока услед губитка једног драгоценог човека, потресла нас је свест о томе да смо са тим Човеком изгубили чи- тав један етос пажње, један свет односâ подршке другом који је он за нашу Цркву и наше друштво изградио – градећи друге људе, а посебно црквени подмладак. 


Из тог разлога смрт овог крстоносног и богоносног протојереја Цркве Христове означава више од психолошки шокантног бола услед гу- битка пријатеља и брата. Губитак је притом ненадокнадив. Тачније, губитак ће остати ненадоместив ако живот овог омиљеног свештеника нашим жи- вотима не наставимо (2Тим 3, 14), и то усвајањем врлина и вештина којима је он позајмио читав свој век, до последњег даха. Основна карактеристика његовог животног дела, тог света односâ пажње, којем је он дао теоријско фундирање и практички залог, лежи у успелом покушају да на узорит начин Цркви дâ ухо и слух за гласове горућих питања друштва, ма који да су и ма какви они били, а да, истовремено, то ухо и слух буду чула без клерикалистичке, идеолошке, опортуне или срачунате маске – да то буду чула аутентичног и непатвореног Тела Исуса Христа: оваплоћеног, за нас распетог и васкрслог безусловне љубави ради. Отац Радован је био и остаће велики, изузетно редак, у много чему јединствен пример бесприговорног посредника Цркве и друштва. Његово умеће посредовања, и хришћанством оплемењен фронесис, ишли су у корист преко потребној сталожености српског друштва. Та умећа и таленти помагали су нашем дезоријентисаном и надасве потребитом друштву да пред Црквом артикулише своје интересе, па и приговоре ономе што се сматрало (с правом или не) да Српска православна црква чини или пак не чини с обзиром на Богом благословене а примарне заповести љубави, служења и састрадања према свима и свему. Притом он разноликом и разногласном српском друштву, од најмањих до најистакнутијих личности у њему, није повлађивао. Ничим и никад он није изневерио интегритет спасоносног присуства Цркве Христове уколико је она, као со и смисао, окренута ширем друштву. Али он себе није заваравао, ни за трен, да се интегритет тог сведочења може разменити за моралистичку придику, идеолошку охолост или самодовољни аутизам. Он је чинио нешто друго: слушао је свакога и разговарао са свима, знајући кога и шта представља. Он је такође знао да зилотизам и фундаментализам, једнако као индифирентизам или неупућен интелект, не могу давати добре савете, 6 Богдан Лубардић а још мање обећање срећног исхода мисије помирења – помирења човека Христовог са човеком призваним Христу. Његово умеће посредовања, покривено деликатним духовним расуђивањем, у чему је био недостижан, ишло је стога у корист и Цркве Христове – али, и стога што је нашу Цркву, у којој се налазимо ми и наше нарави, деценијама постепено навикавао да чује и допусти гласове других, притом гласове другачије од наших. У том смислу живот и личност оца Радована јесу значајан знак могућности превладавања духа времена који нас је повукао за собом – у галаму, гложење, ситничавост, у покудне облике свакојаке друштвене несолидарности и личне искључивости који, као изрази егоизма и неодговорности, троше наше драгоцено историјско време – с ове стране идеала црквене и богочовечанске саборности. Не вукући нас за рукаве, он је све нас учио да трпећи другог стигнемо до поштовања другог како бисмо у давању простора другом видели почетак љубави и помирења, и тако, неочекивано, упознали правог себе. Захваљујући оцу Радовану увидели смо да је духовно давање простора другом важније (у најмању руку једнако важно) од обезбеђивања места своме гласу и интересу, све и да јесу неприкосновени или неопходни (а неретко нису). То је он увежбавао, томе је он посредно поучавао када је разговарајући са другима – подобан гостопримству Аврама – отварао себе за друге: не само за друге хришћане православне вероисповести већ и за друге хришћане, не само за представнике српског цивилног друштва већ и за друге грађане Европе. Карактеристична је новосветоотачка мисао владике Николаја коју је он понављао често, као своју: „Давање је најизврсније примање“, односно: „Ко највише верује тај највише даје“. Изостала је стога агресија или претенциозна наметљивост у одношењу према другима. Међутим, није изостала неподељена захвалност других оцу Радовану, стога и Српској православној цркви за такво – људско и хришћанско – држање. А то је не само гест увиђавне наклоности других већ чин њиховог реалног (ма колико неизмерљивог или невидљивог) приближавања нама, врлином мудрог смирења оца Радована пред другима. Отац Радован није полемисао, никад није прзничаво бранио своју ствар, и мало нас је који ћемо успети да у томе будемо њему слични. Уместо тога, он је своје – по могућству полемичке – погледе сублимирао у снагу става да се Црква мора отварати горућим питањима, и та питања одлучно адресовати; али, он је то чинио дијалогом, слушањем и пажљивим допуштањем да други има шта да нам каже и да има нечему да нас научи (чак и кад све наводно знамо) — ма ко он био. То значи да је нашу слободу – за мисао, за акцију, за нетуторисано предузимање – ванредно поштовао. Сâмим тим он је нашу слободу подстицао да буде неспутана али одговорна. Понекад 7 Протојереј ставрофор Професор др радован Биговић: витез Цркве – Посредник јеванђеља је кризне тачке у разговору или преговору, у расправи, превладавао кроз неподражљиво шармантан хумор венчан готово стидљивим признањем да смо – сви од реда – крхки, лимитирани, исторични: речју, сабраћа по страдању унутар и услед трагизма conditio humana. Из тог разлога отац Ра- дован је био неодољив и убедљив, такође попустљив – али само како би у начелном смислу сачувао прилику за наставак разговора. Из тог разлога он је уживао респект како од људи теистичке тако и агностичке или ате- истичке оријентације духа. Он људе није осуђивао, нити је усиљено радио на преваспитању њихових умова. Уместо тога, он је разговарао, слушао и људе помагао – без великих речи, уз пуно делом потврђених чинова духов- не и материјалне пажње. Уз то, или заједно са тим, он је држао да Црква може да актуализује своје потенције једино кроз директан и искрен сусрет са друштвом као задатим другим: међутим, под условом да је спремна да пружи креативне и адекватне одговоре на проблеме друштвене зајед- нице коју је, у крајњој линији, видео као огледало наших лица, као рану наше ране, а не само као изговор за увређеност или бесплодну пројекцију незадовољства. То је био његов метод легитимисања Цркве Христове као релевантног саговорника српског друштва – у свету страдања, опасности, неизвесности али и тајни које никог неће мимоићи. Његово одсуство, иако засад на болан начин, већ се оваплоћује у прису- ству наше потребе за њиме – за његовом љубављу према нама и за њего- вом мишљу о нама и нашим проблемима. Телесно одсуство оца Радована оприсутњује низ питања у нашем духу: рецимо упит о томе зашто из наше средине мало њему сличних људи одгајамо (притом уз свест да управо та- кви људи производе себи сличне људе, па да је губитак двострук). Међу- тим, ма колико то изгледало парадоксално, одлазак оца Радована, тек сада к нама приводи теоријско и практичко дело које је за собом оставио, у пу- ном сјају. Тек сада поимамо да предмети које је уверљиво предавао (Увод у богословље, Основи римокатоличке теологије, Основи протестантске тео- логије, Хришћанска комуникологија, Екуменско богословље, Свето пре- дање и предањâ) и да стручни радови које је уз њих упечатљиво стварао (Црква и друштво, The Orthodox Church in the 21st Century, Црква у савреме­ ном свету, Православна теологија екуменизма, и други) представљају дале- ко темељнији и систематичнији плод органски промишљеног настојања да српска висока култура добије једну, да кажемо, теологију посредовања – управо у име посредовања теологије и цивилног друштва. Речју, његово деловање не само да је попунило празнине, већ је на утемељујући начин надмашило оно што је код нас било присутно: од области какве су ком- паративна теологија и теологија екуменизма, преко теологије социологије и црквене интелигенције, до области интеракције Цркве, мисије и веро- 8 Богдан Лубардић науке – специјално у прилог младих, како искуства многих генерација сту- дената Православног богословског факултета потврђују, не искључујући позитивна сведочанства активиста Хришћанског културног центра који је основао – најзад, не издвајајући афирмативна сећања небројеног мноштва људи свих профила и животних усмерења. У време панбалканске еуфорије са многих страна индукованог шовинизма, у доба редукције лица другог, у часу разобручених примитивизама свих врста – отац Радован је био па- радигматичан изузетак. Много доброте и много талената сабрао је у своју комплетну, зрелу и многоврсно изврсну личност наш отац Радован. Заиста у свему је, све тананије и све убедљивије, остваривао програм апостола Гос- пода нашег Исуса Христа, пре свега ову реч: „Свима сам био све, да какогод спасем кога“ (1Кор 9, 22). * Свима си био све, оче Радоване: скроман и тих а слушан и радо виђен, хитар али никад нервозан, неупадљив а маркантан, наочит а стидљив, ду- ховит и шармантан али достојанствен, својевољан не и својеглав, љубитељ красоте живота и радости живљења не и овисник, издашан али према дру- гима, учен али несамољубив, теолог али у служби потреба Цркве, философ али винут Христом Богу – погружен уједно у вину и хлебу и у нама, Србин али Христов, Европљанин али свој и наш, Црногорац којег је Београд во­ лео, домаћин Факултета увек близу али највише кад нам затребаш, никад далеко. Иза густих веђа у твојим дубоко отвореним црним очима огледале су се сличне твојима очи светог Николаја Жичког и Охридског. Свенарод- ном Владици посветио си ум и душу, не само дисертацијом, и од њега сте- као благослов да, уз њега, будеш народни протојереј Христов, београдски и земунски: светоархангелски витез Цркве, богослов вере, жариште савета и утехе, заштитник слободе хришћанске мисли и мартир посредовања – на- дасве човеков човек јер Христов син благодаћу Духа Светог у име Оца на- шег небеског који нека те пригрли и озари у царству своме којем неће бити краја – ни нама с тобом, ако Бог благоизволи, оче наш, Радоване Биговићу. 



Богдан Лубардић


Извор: Богословље